Zašto sam postao KGB-jac?
Зашто сам постао КГБ-јац?
-Исповест Првог директора КГБ Србије у Панчеву-
Удружење за грађански ортаклук, безбедност и ресоцијализацију
Комитет Грађанске безбедности Србије Београд
-КГБ Србије Београд-Панчево-
-КГБ Србије Београд-Панчево-
_________________
-Пословно-иформативни клуб
КГБ Србије Београд-Панчево
„КОМАНДА-540“
-У спомен на Војводу Живојина Мишића-
„КОМАНДА-540“
-У спомен на Војводу Живојина Мишића-
С
почетка, пре отприлике три и по године, претражујући интернет и читајући све и
свашта, трагајући за истинитим информацијама, наишао сам на блог др Драгољуба Татомировића,
''ЗЛАТНИ БИЛТЕН''.
Био сам шокиран обиљем квалитетних информација као и
предвиђањима која су почeла и да се остварују. Искрено, једино ме одбијала
прича о ''МОНАХУ БЕЗ МАНАСТИРА'', који је час духовна појава, час обичан човек,
и то је стварало сумњу код мене, да овде нису ''чиста посла'', да је у питању
прелест, све док нисам прочитао чланак
на истом блогу, под насловом : ''КЉУЧ ЗА ПРИЗИВАЊЕ ГОСТА''!
На једном месту, после дугогодишњег тражења
нашао сам детаљан опис, без мистификација, како се практично примењује
најцењенија ИСИХАСТИЧКА молитва, која гласи ''ГОСПОДЕ БОЖЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ
БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГ'', за коју истински практиканти кажу да је ''бич за
демоне'' и једини прави начин за постизање (достизање) трајног духовног мира!
Онда сам схватио да не може човек који зазива Име Господње, бити лош, или имати
подле циљеве. Једноставно , као што се светлост може дефинисати и као одсуство
таме, односно тама је одсуство светлости. Не могу се паралелно служити два
господара и притом зазивати име Божије!
Касније и у личном контакту са Драгољубом,
само сам потврдио овај свој закључак.
Доцније, због тога сам и приступио
братству 'СРБ И ЈА''. И даље мислим да је тај текст највреднији чланак на
''ЗЛАТНОМ БИЛТЕНУ''.
Зашто
сам постао ''КГБ-јац''?
Објективно,
није ми ово нешто специјално требало, ожењен сам, имам четворо деце, сталан
посао, натпросечна и за сада редовна примања, кров над главом, аутомобил. Деца
здрава, добри ђаци, ми здрави. Једном речју, ситуиран сам у овом материјалном
свету. И захвалан Богу живоме, што ми је све ово дао на располагање, и више
него што ми реално треба. Шта ћеш више?
Али нисам миран, и не могу остати
миран, све док око себе видим несрећне, гладне и болесне људе, које су сви
заборавили, рођаци, пријатељи и напослетку и ДРЖАВА.
Може ли нормалан човек да
седи мирно за столом и да једе, док му прилази просјак и тражи парче хлеба и
каже да је гладан, или док испред цркве, у тишини седе људи, наши суграђани,
који чак ни гласом не траже милостињу, већ самим својим присуством сведоче
своју беду и невољу у коју су запали, а у очима им се изгубио сваки сјај и
радост, а нема се толико новца да свима
удели и помогне? Мора срце да вам задрхти сваки пут. А тога је све више и на
сваком кораку, у овој нашој лепој али напаћеној Србији.
Мој
прадеда по оцу, Милан, по коме сам и име добио, солунац, војничке цокуле је
обуо 1912. године, а сазуо их 1919. године. Одратовао све што је требало,
одратовати. Прегазио Албанију пешице, чудом претекао онолика страдања, и вратио
се жив и здрав. Тек по повратку из војне основао породицу. Својој деци, било их
је петоро, није пуно оставио од имовине. Али оставио им је две најглавније
ствари: ДРЖАВУ и своје часно име и презиме, које није неким великим грехом
окаљао.
Мој деда Живорад, син Миланов, и
он је морао на војну. Закачио га је сремски фронт и тешко рањавање. Добио је
дум-дум метак у препону леве ногу, коју му замало нису отсекли. А све зато јер
није послушао очев савет када је полазио у рат: ''Са мрца (мртваца), од његових
личних ствари, једино смеш да узмеш
'рану и дуван. И ништа више. Поготово немој да узимаш паре, злато. То ти је све
проклето, ако хоћеш да донесеш живу главу из рата''. Деда се сетио овог савета,
убрзо пошто је скинуо ципеле неком мртвом усташи, јер су му се опанци распали,
а ноге биле стално мокре у сремском блату. Нетом после тога пронашао га је и
дум-дум метак.
Деда Живорад, је касније добио колонизацију у Банат. Добио
швапску кућу, потпуно празну, без врата и прозора. Најео се белог, банатског 'леба
али и нарадио за три људска века, све преврћући ралом и коњима, исту ту
банатску црницу. Отхранио четворо деце. Свима помогао да се закуће. И оставио
својој деци ДРЖАВУ и своје часно име и презиме.
Мој други деда, по мајци,
Иштван, Мађар из Иванова банатског, био слуга код газде, цео свој век. Зими кад
није било посла, продавао корпе, које је плео од врбовог прућа, с пролећа. Кад
је газда, адвокат Пурковић, морао да бежи са Немцима, 1944, испред Црвене армије, позвао га је и рекао му:
''Пишта, узми једна кола, упрегни два коња из штале, и натовари на њих покућства све
што мислиш да ти треба. Ја и онако не могу све да понесем''.
Деда Пишта му је
одговорио, да му ништа не треба, јер то није његово. И да хоће и даље да мирно спава.
И ништа није узео. Умро је као сиромашак, у кући ''набијачи''од земље, која
није била његова, већ је целог живота плаћао најам. И он је својој деци оставио
часно име.
Мој отац Цветко, иако инфициран комунистичком сектом, дуго није хтео
да нам купи полован трактор ''Задругар'', молили га брат и ја, наговарали да се
''модернизујемо'', јер се бојао да ће га у ПИК-у, где је радио као тракториста,
сумњичити да износи ''шрафове за свој трактор'', по свему музејски примерак.
Али опет нам је оставио, какву-такву ДРЖАВУ и своје неукаљано име.
Е сад
је дошао ред и на нас, децу наших очева. Схватио сам да смо ми огромна већина
грађана у Србији, грађана који хоће да живе у миру, часно и поштено, од свога
рада, а не од било чије милостиње.
Да нам деца буду безбедна у школи.
Да се уче
корисним занимањима и вештинама. Да буду
корисни чланови друштва.
Да памте своје претке и њихове завете.
Да живе у слози
и миру.
Да треба само да се удружимо и сместимо, ову заиста мањину, тамо где су
требали већ одавно да буду, о државном
трошку, стан и храна загарантовани. И рад у пољу, да зараде стан и храну.
Да на
миру размисле где су погрешили и да се сете савета и завета својих очева и
дедова. А крадено да врате, па ће и миран сан да им се поврати на очи! И биће
нам захвални због тога! Имати миран сан, није мала ствар!
Сетих
се сада једне сцене из филма, заборавих назив филма, али слика стоји: србски сељак
седи у запрежним колима. Пропушта војну колону. Време ратно, април 1941. Слом
Краљевине Југославије, војска у расулу бежи са фронта. Неки војник, прилази
сељаковим коњима и почиње да их испреже. Сељак у чуду пита: ''Шта то радиш
војниче, зашто ми испрежеш коње?''. Војник одговара: ''Бежи Чича, видиш да је
све пропало, да је ДРЖАВА пропала!''. А сељак на то одговара: ''АКО ЈЕ ДРЖАВА
ПРОПАЛА, НИСАМ ПРОПАО ЈА''!
Ред је
сада и на нас, да својој деци, ОПРАВИМО и оставимо ДРЖАВУ и неукаљано име!
О томе више на следећем линку: ''НЕ КРАДИ
ДРЖАВУ'' Св. Владика Николај Велимировић.
http://borbazaveru.info/content/view/614/31/
Пријем нових чланова КГБ Србије у Панчеву, у суботу 18.6.2016.г. у 16,00 часова у Панчеву, строги центар, Ул. Војводе Живојина Мишића 6, /Дворишна зграда, последња са десне стране/ - јавити се унапред директору ради планирања свега што је потребно.
Милан Ц. Исаиловић, моб. 065/371-1710 Е-mail: milan.isailovic64@gmail.com
Постављено 14.6.7524/2016.г. у 21,44 ч.
0 comments:
Постави коментар