VIDOVDAN!



Видовдан!

-Смотра војске «Команде – 540»-

Наш прехришћански Бог Вид је један од неколико значајних старосрбских богова којих смо се одрекли у тренуцима прихватања «реалности на терену», потом прихватили хришћанство, које је у својој суштини измењена старосрбска религија са новим именом које је Србе као власнике првог писма, језика и религије гурнула на маргину, а неке до тада непознате или минорне, црне народе, сада као родоначелнике нове религије, избацила у сам врх људске цивилизације – како тада, тако и сада.

Увек се налазио неки Немањић, увек неки Карађорђевић, увек неки Ранковић, увек неки Милошевић, Ђинђић, Тадић, увек неки Дачић и Вучић, спремни да баш они буду ти који ће озаконити неку «реалност на терену», пристајући на губитак саме суштине Народног Бића Србина.

Видовдан је дан када је србска војска, 1389.г., победила турску војску која се потом убрзаним маршем удаљила из Србије, да би Србија после 59 године – 1448.г. падом Смедерева - потписала капитулацију дотадашње Србије, која је заузимана делић по делић, увек уз помоћ неког Србина који је уважава и «реалност на терену».

Видовдан је и дан када су садашњи «професионалци», иначе настављачи професионалаца из УДБЕ коју је формирао Ј.Б. Тито - тајна полиције Србије - свом тадашњем идолу, Слободану Милошевићу  ставили најлон кесу на главу, везали му лисицама руке прекрштене на леђима и предала га садашњем окупатору Србије – тада је окупација одржавана преко Зорана Ђинђића, сада преко ових који покушавају да буду у исто време и риба и девојка, и Срби и добри сарадници окупатора, којем чине све оно што је он некада покушавао да оствари војскама.
На Србију се више не иде војском! Она се окупира на друге, финије, и свакако ненасилне начине, толико дрске да Срби, ево већ двадест три године, немају ни речи а ни мисли о тим њиховим неделима – али исти ти Срби, без речи и мисли, увек у процентима преко 60% излазе на  бирачка места и бирају неког који је спреман да својим потписом озакони најновију «реалност на терену».

И опет се наш Бог Вид нада да ће слепи, полуслепи и они који се праве да су слепи, Срби прогледати и видети куда су се запутили. Он, наш Бог Вид, је стрпљив, запрепашћен и спрема се на оно што до сада – спрема се да непосредно учини оно што Он, Бог Вид, мисли да је потребно ради прогледавања Срба!

Срборуси и њихова држава се веома љуљају – не могу да се досете да су свој нестанак прихватили пре 300 година када су се одрекли свог србског имена, историје, језика и религије, па постали власници права да привремено буду Империјална сила, да тлаче друге народе како би их силом присаједињавали ионако великој држави Расији/Русији.
И они ће врло брзо потписати неки документ који ће озаконити постојање «реалности на терену». Нестаће последња велика србска држава у свету, као јасна илустрација шта се догоди једној држави и њеном претежном  народу, када се одрекне Бога и онога што је Бог одредио таквој држави и народу.

Онда остаје, сада за Видовдан, дан нашег Бога Вида – оног који све види и све зна – да се, оволико колико нас је остало у ограђеном делу Планете Земље, додељеног Србима, названом именом Србија, одлучимо о својој судбини.
Судбина сваког појединца, сваког народа и сваке државе је у глобалу одређена унапред, али се она и коригује у зависности од поступања оних који живе на одређеном  делу земаљске територије.
Они који стварају по својој жељи «реалности на терену», морају до пролећа 2015.г. да покушају да се утврде и као победници опстану – придобијају милом и силом савезнике, купују људске душе, отимају, уцењују и чине све оно што се од окупатора и очекује – и они имају очигледне успехе.
Сав новац овог света је њихов, сви цареви, краљеви, монарси, емири, шеици или председници држава су њихове верне слуге и најнижи чиновници, који само слепо извршавају њихова наређења.
Светом не влада човек, ови који су му подрeђени ликом су људи, али они нису са душом  која им је  додељена – oни су продали своје тело-одело, уступили га оним који нису људи и зато им све тако хармонично и иде, сви слушају свог команданта, њиховог бога који није и бог људима!

Срби су у самртном страху, страх им одузима било какву идеју, било какав план, било какву иницијативу – заплашени су да им не буде још горе!
Као да од овог стања отпадништва постоји нешто горе, од стања у којем човек пристаје да не буде човек, зарад неких малих користи који му продуже илузију да ће нам свима бити боље - ако будемо добри, мирни, послушни.... ако све прихватимо као неминовност, да прихватимо да више немамо право да будемо Царски Синови, Божија Деца, људи са телима и којима се налази делић самог нашег живог Бога Срба - Бога Вида, који све види и све зна, и који је у својој суштини наш верни Помоћник који никада не издаје!

Наш Бог Срб нас храбри, Он нам показује на делу шта ће се све, сада и на самом крају, догодити, са сада, великим народима и њиховим државама – руши, потапа, пали, обара економије оних који су се одрекли Бога, све да би нама показао шта се не сме и шта не треба чинити.... ми гледамо, схватамо и признајемо, али само у себи, да је Он Најјачи, али је то Њему непотребно – Он зна да је Најјачи, Он од нас очекује да се у нама распали онај Његов мали делић који се назива Душом Човека, која би потом човека водила у складу са оним што сам Бог Срб воли, жели и што ће нам наметнути свиђало нам се то или не свиђало.

Ми се двоумимо, плашимо се - кога се плашимо?! - ишчекујемо, очекујемо да се све намести без нашег учешћа, претварамо се да смо срећни и весели, да нам баш све иде као треба, да смо у позицији «има се, може се», а сами знамо да је то врхунац нашег лицемерја као покрића да ништа не чинимо..... све док се стварно не створе услови да је човеку немогуће да било шта предузме – а то је оно када наш Бог Срб, покаже шта све може: када затвори небеске водене изворе, када протресе земљу, када изазове планетарне пожаре, када отпусти водене изворе па се сви ми, са страхом који је запечатио нашу душу, давимо у води и својој немоћи да било шта предузмемо.

За Ускрс сам био домаћин Госту – обичном човеку, којег ја називам «Монахом без манастира», који ми је у те дане весеља, више него што чини, поред осталог испричао да су се њему до сада све његове и најскривеније, никада исказане, жеље испуниле и то је био разлог што је постао и ликом и причом нека врста монаха – научио је да мора да строго води рачуна шта (по)жели – добро или лоше, на микро или на глобалнoм плану - јер се то веома брзо остварује. 
Плаши се да му жеља не измакне испод контроле, да се не измакне од Принципа Довољности – прочитао оно што сам објаснио у «Команди-540», свидело му се, и скоро да је пожелео да се то оствари – по мени: Он ће то пожелети, а ако пожели њему ће се то и испунити, па ће план «Команде-540» успети!

Видовдан 2013.г. је дан када ће «Команда-540» извршити смотру својих војника – ја се надам да се њихов број свакодневно увећава, да ћемо на Видовдан имати покривен сваки округ у Србији, како би се до наредне смотре покрила и свака општина, да би се  на јесен ненасилно преузела власт у Србији. Садашњих хиљаду су војници који се нису заветовали и њима су одређене друге улоге – важни су војници-Заветници! Војничка сила без да јој се прикључе војници-Заветници није сила иза које ће стајати Начелник «Команде-540»!

Надам се да ће на дан 28.6.2013.г. у 12,00 испод наслова «Команда-540 – организација инфраструктуре и учлањење» осванути списак војника-Заветника, оних који ће имати храбрости да кажу да су се заветовали Богу Србу, чија имена ћу ја прочитати на «Коти-540» и тако их по први пут читати као војнике Бога Срба, после чега ће се одредити све што је неопходно за посао који предстоји!

Волео бих да читам спискове чета, са војницима који се сви од реда презивају Срб и ја - Србија, па садашње име и презиме - а певаћу ако буде и само један, певаћу и ако будем само ја, придружиће ми се «Монах без манастира» - тај један и ја са њим биће нас двојица, и са нама ће тада бити Онај који је обећао да ће се придружити свакој двојици или тројици који се буду скупљали «имена мога ради» - а, ако се због «реалности на терену» нико не појави на том «Зборном Месту», све што се планирало уз помоћ војника  «Команде-540» урадиће се на други начин, само се војницима неће рачунати учешће у том рату и неће се на то моћи позивати, па ће и њихов Завет Богу Србу бити анулиран, на начин који сам објаснио.

Не обраћајмо пажњу на приче у којима се дан нашег Бога Србо-Вида узима као неки дан преокрета, дан када ће бивши, отписани и опојани - они који су само фигуре у оквиру легализације «реалности на терену» нешто од својих обећања испунити – они немају својих планова, њихова обећања нису њихова, они и нису ти за које се издају – њихов план је да нам и даље бацају прашину у очи, да нас умирују, успављују, да угасе сваку искру људског деловања, како би се они својим газдама и командантима додворили.

Њихова најважнија «реалност на терену» је да је наш Србо-Вид, Бог Срба, изгубио рат са њиховим богом и војском којој су се и они добровољно придружили.

Здружујмо се са осталим војницима-Заветницима и спремајмо се за посао који нам предстоји – «Ко сме тај и може!»

Бог са нама – Пристани Боже!

Слава Начелнику «Команде-540»

Слава светом Јустину Поповићу којем је посвећен данашњи дан


Драгољуб



Постављено 14.6.2013.г. 12,00 ч.  

0 коментара:

Постави коментар

Молба за читаоце: МОЛИМ ВАС да не постављате свој коментар у ово поље, јер исти неће бити објављен. Користите мој контакт и шаљите ми коментар са Ваше мејл адресе (која неће бити објављена) да могу да га проверим и да Вас контактирам поводом те провере. Наравно, потпишите својим именом и презименом свој коментар. Поштујте основна етичка правила и коменатришите и полемишите са садржајем а не са аутором.
Уколико Вам је ово неприхватљиво, немојте коментарисати,односно отворите свој блог па га користите по свом нахођењу. Захваљујем. Драгољуб Татомировић.

Временска прогноза

Курсна листа

Веб мастерс

  © Copyright 2010 Termokolor - Izrada sajta

Vrati se na Vrh